Teme ovog bloga obrađuju se tokom Zoom radionica ili radionica uživo koje vodi Andrej Pangos. Ako želiš da učestvuješ ili organizuješ radionicu, možeš pronaći više informacija na stranici posvećenoj radionicama.
Stepenište od Pedeset Koraka: inicijatsijski put kroz Svetlost, Senku i Otkrivenje ka Istini – Ljubavi
Odlomak iz jedne od mojih knjiga (napisane su na italijanskom)
Napomena: Prevod je urađen uz pomoć alata i može sadržavati odstupanja od originalnog teksta.
Svetlost je zaigrala u tečnom pokretu, slivajući se u veličanstveno stepenište koje se oblikovalo pred njim: Stepenište Pedeset Koraka.
Zlatne i srebrne stepenice sijale su pulsirajućom svetlošću, žive kao obećanje isprepleteno s izazovom.
Andrej ih je odmah prepoznao. Bilo je to Stepenište koje ga je, nekada davno, dovelo pred Mudraca, vodiča koji je osvetlio njegove korake u najmračnijim trenucima. Tu je, u tom nezaboravnom susretu, naš istraživač primio sferu svetlosti i reči koje su i dalje odzvanjale u njegovom srcu: „Neka te Ljubav uvek vodi.“
Svaka stepenica je pevala tihu melodiju koja je vibrirala između duha i materije. Zlato i srebro nisu bili samo boje: zlato je isijavalo toplinu i intuiciju, pozivajući na unutrašnju svetlost; srebro je odražavalo čvrstinu materije, izazivajući ga da tu svetlost pretoči u konkretna dela.
Nisu bili suprotnosti, već komplementarni elementi koji su preplitali svoja značenja u poziv na pronalaženje ravnoteže između duboke introspekcije i delovanja.
„Da li će Mudrac opet čekati na mene?“ upita se Andrej s poštovanjem i radoznalošću. Priseti se svog prvog susreta sa Stepeništem, kada ga je prešao ne dodirujući stepenike, lebdeći u lakoći koja je prkosila svakom zakonu.
Ali sada, pred tih pedeset koraka, shvatio je da nema žurbe. „Svaki korak je već dolazak,“ pomisli.
Duboko je udahnuo. Sa svakim korakom, osećao je kako mu se sumnje i strahovi rastvaraju, dok su stare rane izranjale kao šapati koji su tražili da budu saslušani. Svaki pokret ih je pretvarao u živu energiju.
Univerzum se činio da se širi sa svakim korakom, preplićući fragmente prošlosti sa Sadašnjošću, nikada zaista izgubljenom.
Na polovini puta, disanje mu postade nesigurno, zadržano neizrecivom napetošću. Ispred njega uzdizala se nevidljiva granica: prag koji je bio i granica i otvaranje, kao da nije bio tamo gde već jeste, lebdeći između onoga što je osećao i onoga što je zaista bilo.
Glas se izdignu iz tišine, miran i čvrst, poznat ali obavijen senkom dvosmislenosti: „Otvori se za Sreću. Neka ti se Kraljevstvo otkrije.“
Umano - il blog di Andrea Pangos 
Lascia un commento