Umano – il blog di Andrea Pangos

.

Teme ovog bloga obrađuju se tokom Zoom radionica ili radionica uživo koje vodi Andrej Pangos. Ako želiš da učestvuješ ili organizuješ radionicu, možeš pronaći više informacija na stranici posvećenoj radionicama.

Apsolut i ogledalo kosmosa: da li Bog zaista traži sebe? Da li je manifestacija zaista manifestacija?

Odlomak iz jedne od mojih knjiga (napisane su na italijanskom).

Napomena: Prevod je urađen uz pomoć alata i može sadržavati odstupanja od originalnog teksta.

Neki tvrde da božanska manifestacija nastaje iz želje za društvom — kao da Biće, u svom apsolutnom stanju, oseća neku vrstu usamljenosti, koju nadoknađuje manifestovanjem kako bi uspostavilo odnos sa onim što postoji; kao da prethodno nije već postojalo jedino postojanje.
Međutim, takvo viđenje negira apsolutnost, a time i Puninu Bića — tačnije: apsolutnu puninu koju Biće samo jeste.

Drugi tumače manifestaciju kao odgovor Svesti na pitanje: „Ko sam ja?“, kao da Svest nije već samosvesna.
Takva ideja poriče samosvest same Svesti, podrazumevajući da je ona nepotpuna i da joj je potrebna manifestacija da bi se upoznala.
To je jednako negiranju Sveznanja Boga, kao da Bog nije u potpunosti Svestan u apsolutnom smislu te reči.
Istinska Svest, međutim, ne može biti ništa drugo osim potpuna samosvest i sveznanje — delimična samosvest ili delimično sveznanje ne postoje.

Ova razmišljanja se prepliću sa drugim hipotezama o tome zašto Apsolut, odnosno Prva i Poslednja Stvarnost, daje poreklo kosmosu.
Na primer, može se reći da manifestacija omogućava odnos između beskonačnog i konačnog.
Iz te perspektive, Apsolut, iako celovit, manifestuje se kako bi sreo drugost i uspostavio vezu sa sopstvenim izrazima.

Manifestacija se može tumačiti i kao čin Ljubavi — kao dar u kome se beskonačno otkriva kroz mnoštvo i uspostavlja vezu sa svime što postoji.
To je delimično tačno, jer je Apsolut ujedno i apsolutna Ljubav (Blaženstvo);
ipak, da bi se manifestacija mogla doživeti kao dar Ljubavi, neophodno je razumeti dinamiku Vrhovnog Stanja i razloge zračenja Mulaprakriti.
Može se postaviti pitanje: kome Apsolut nemanifestovani može darovati, s obzirom na to da pre manifestacije ne postoji ništa osim nemanifestovanog?

Još jedno tumačenje vidi manifestaciju kao čisto ogledanje Bića — proces kroz koji se Apsolut objektivizuje kako bi prepoznao samog sebe.
Ceo univerzum tada postaje izraz Apsoluta nemanifestovanog, koji istražuje svoj potpuni identitet kroz beskonačna iskustva i odnose.

Ipak, sve te hipoteze o manifestaciji gube na značaju ako je sagledamo kao neizbežnu činjenicu, nezavisnu od bilo kakve želje ili traganja.
Vrhovno Stanje (Biće) je bez želje i bez traganja.
U tom svetlu, manifestacija je princip viši od svake spekulacije — misli koje ne polaze od činjenice da je, kao što smo već videli, manifestacija (koja u stvari nije ni prava „manifestacija“) Nužnost Prostora.

Apsolut se ne manifestuje da bi se dopunio ili ispunio neku prazninu, jer je već celovit u apsolutnom smislu.
Manifestacija Apsoluta se dešava iz Nužnosti, kao što je prikazano u odeljku o Andhatamišri i zračenju Mulaprakriti.

Na taj način, manifestacija ne znači da postoji potreba za dopunom, već je spontani i nužni izraz jedne Totalnosti
(Vrhovno Stanje je Izvorno Stanje Totaliteta, koje postoji večno, nezavisno od manifestacije), već savršene.

Manifestacija je deo neophodne fiziologije Prostora, koja omogućava da se održe njegove dinamike kao večnog oscilatora.

Facebook stranica autora

Instagram