Umano – il blog di Andrea Pangos

Teme ovog bloga obrađuju se tokom Zoom radionica ili radionica uživo koje vodi Andrej Pangos. Ako želiš da učestvuješ ili organizuješ radionicu, možeš pronaći više informacija na stranici posvećenoj radionicama.

Biti Ništa: Prosvetljenje ili Iluzija? Da li je ego taj koji želi da bude ništa — ili to uopšte nema veze sa egom?

Odlomak iz jedne od mojih knjiga (napisane su na italijanskom).

Napomena: Prevod je urađen uz pomoć alata i može sadržavati odstupanja od originalnog teksta.

Biti (ništa)?

Pojam „biti ništa“, koji se koristi u nekim duhovnim jezicima, može dovesti do ozbiljnih nesporazuma. Ovaj izraz se ponekad koristi za opisivanje Najvišeg Stanja ili Stanja Istine. Međutim, ako bi Istina bila ništa – ne bi postojala. Postojala bi, eventualno, samo ideja o Istini.
Tvrdnja da smo ništa je stvar neodgovornosti. To znači lagati, a time i zavaravati.
Ako proizlazi iz prepoznavanja Transcendentnog, polazeći od Imamentnog (jer kao Transcendentni, mi smo takođe i Spoznaja samog Transcendentnog), uzrok nesporazuma može biti u radikalnoj razlici između imanentnog i transcendentnog iskustva, koja se pogrešno tumači kao odsustvo, iako je reč o Punoći.
Integritet zahteva i pravo iskustvo i pravu definiciju.
Ako bi neko zaista iskusio ništa (što je čista hipoteza jer ne možemo iskusiti ono što ne postoji), ne bi ni mogao znati da je to iskusio. Da bismo bili ništa, morali bismo iskusiti ništa. Da bismo iskusili ništa, morali bismo biti ništa. Dakle, bilo bi nemoguće reći da smo ništa. Reći „ja sam ništa“ jednako je kao reći: „ne postojim“ ili barem „nisam postojao“.
Ko ne prepoznaje kao postojanje ono što je iskusio ili trenutno doživljava, trebalo bi bar da prizna: „Primećujem sebe kako primećujem da nema ničega osim mene.“ I to bi bila greška, jer ni on sam ne može biti ništa: tvrditi bilo šta znači potvrditi sopstveno postojanje.
Po završetku „iskustva ništavila“, osoba bi mogla reći da je bila ništa. Ali ako je zaista bila ništa, ne bi mogla ponovo biti nešto; morala bi zauvek ostati ništa.
Ako bi zaista „iskusila neko navodno ništa“, to bi svejedno bilo iskustvo – dakle nešto.
Ako se više ne prepoznaju grublji nivoi postojanja, može se učiniti da se pojavilo ništa – ali kako bi se moglo pojaviti ono što ne postoji?
Najsuptilniji egzistencijalni nivoi mogu delovati kao da su ništa – ali sigurno nisu.
To su egzistencijalni, a ne „neegzistencijalni“ nivoi.

Ništa i nedefinisano

Ideja o postojanju ničega može proisteći iz mešanja pojmova „ništa“ i „nedefinisano“.
Nedefinisano je stvar subjektivnosti: nešto što pojedinac u datom trenutku ne može da prepozna ili definiše, iako bi neko drugi možda mogao.
Ništa, međutim, nije samo stvar subjektivnosti – to je čisto apstraktan pojam jer označava nešto što ne postoji, a tretira se kao da postoji.
Nepostojeće se ne može ni označiti.
„Ništa“ postoji samo kao misaoni pojam – i kao takav je deo stvarnog Svega kao mentalni sadržaj, ali ne i kao stvarno postojanje.
Ako bi postojala „nestvarnost“, ni ona ne bi bila ništa.

Ni poređenje, ni nula

Između onoga što postoji i „nečeg što ne postoji“ nema razlike – jer ne postoji osnova za poređenje.
„Nepostojeće“ može biti samo misaoni parametar, ne stvaran.
Poređenje zahteva postojanje dva entiteta – a ništa nije samo koncept, ne entitet. Ako bi postojalo, ne bi bilo ništa.
Takođe, ništa ne treba mešati sa nulom. Nula je specifična kombinacija postojećih vrednosti – svaka vrednost je neki element.
Tautologija: ne postoje nepostojeće vrednosti.

Postoji li nepostojanje?

Ništa bi značilo nepostojanje – a ne postoji nepostojanje.
Shvaćeno u apsolutnom smislu („apsolutno nepostojanje“), pojam nepostojanja je samonegirajući: predstavlja „postojanje onoga što ne postoji“.
Preciznije: to nije samonegirajući pojam – jer pojam kao takav nema samosvest i ne može ni da potvrdi ni da negira bilo šta.
Kažemo da je „samonegirajući“ jer onaj ko ga koristi tvrdi da je moguće ono što je zapravo nemoguće.
To bismo mogli nazvati najvišim oblikom laži. Zapravo, nije ni laž – jer laž je posledica neznanja, a neznanje se trpi.
Ko laže – ne laže zaista, nego je i sam žrtva laži. Nije subjekat koji stvara, već objekat koji trpi.
Laganje sa svešću da se laže i dalje pripada svetu laži.
Svet Istine je bez laži.

„Postojanje ničega“ bilo bi – postojanje.
A postojanje ne može biti ništa.
Ništa ne postoji – jednostavno zato što Sve postoji oduvek.
Ništa je apsolutna nemogućnost, baš kao što je Sve apsolutna nužnost.