Umano – il blog di Andrea Pangos

Ko upravlja svetom? Vladani od nikoga, posednuti svime: Drama unutrašnjih svetova.

Odlomak iz jedne od mojih knjiga (napisane su na italijanskom).

Napomena: Prevod je urađen uz pomoć alata i može sadržavati odstupanja od originalnog teksta.

Na prvi pogled, čini se da uska elita drži moć nad svetom. Ali u istini, glavni uzročnik lošeg upravljanja nije spoljašnja grupa: već unutrašnja entitetska sila, prisutna gotovo svuda u milijardama šematizovanih života, koje tiho poziva nečujna Autentičnost.

Ona je mnogostruka, ali ne i jedinstvena: njena fragmentacija je glavni razlog moći “zavadi pa vladaj” – jer nalazi plodno tlo u nama samima, pošto nismo Sebi verni.

Zove se, jednostavno, neznanje. Ne prepoznaje sebe, jer nema oči da se vidi: postaje neophodno Videti je – da prestanemo da projektujemo svet prema iskrivljenoj slici nas samih.

Ona daje snagu spoljnim zlim upravljačima, koji to zapravo ni nisu: loše upravljati nije isto što i upravljati – haos nije red.

Njena moć, u poređenju sa Stvarnošću-Istinom, je beznačajna. Ipak, dominirajući većinom umova, uspeva da utiče i skrene gotovo sve pojedinačne svetove, koji bi trebalo da budu Sloboda. I jednog dana, vrlo daleko jer nema daljine – to će sigurno i biti. Ali mogu to biti i Sada – Ovde. Neka to budu Sad.

Ona, serijska uzurpatorica, gotovo bez prekida. Suštinski nemoćna, ali moćna u svetu nemoćnih koje sama nemoć pokreće.

Svako živi (tačnije: život je nešto drugo – bez drugog) u svom svetu, koji postaje neadekvatan kada nema svesnosti – što nije samo jedan slučaj, jer slučaj ne postoji. Nema boljeg anestetika od kolektivne nesvesnosti.

Zla upraviteljka, uzurpatorica milijardi svetova. Možda zvuči kao naslov naučnofantastičnog romana. Ali to je fiziologija čoveka udaljenog od Sebe, Koji nikada nije daleko ni od čega. Zla upraviteljka milijardi svetova: natpis o psihološkom stanju ljudskog bića – unutrašnji univerzum zasenjen onim što misli da zna.

Ne može dobro upravljati, jer to čak i ne ume: kada bi bar pokušala, to bi bio početak njenog kraja. Njeno preživljavanje zavisi od greške, zabune, patnje, i ne-evolutivnog konflikta. Transformacijom ne može postati protivotrov za otrov koji jeste.

Destruktivnost je prosta fiziološka reakcija na odsustvo konstruktivnosti: red “živih” mašina nije rešenje – Odgovor je Život. Kakvog smisla ima govoriti o miru u svetu, ako ignorišemo svakodnevne atomske sukobe koji nas nastanjuju?

Gotovo nepismena, neznanje pokušava da napiše smisao života, ispunjavajući ga greškama. Ipak, nesvesni um prihvata njene laži kao istinu. Tako kolektivna (čak ni funkcionalna) nepismenost postaje sinonim za znanje – kao da ono može postojati bez Mira, Ljubavi, Volje, Rasudnosti.

Svaki pojedinačni loš upravljač ima sposobnost da zamrači druge: igra ogledala u lavirintu gde samo svetlost izgleda kao svetlost. Otelotvoren mrak.

Spoljni loši upravljači reflektuju one unutrašnje. Prvi loše služe druge, koji ih zauzvrat ili prihvataju ili odbacuju. Ali odbacivanje današnjih upravljača otvara vrata za sutrašnje. Bez prevazilaženja nesvesnosti, to je samo promena lica: različite ideologije, ali ludilo ostaje ludilo. Svako mora da se razmontira, sloj po sloj, kao lični ludak koji hrani kolektivnog. Zdravlje je Mudro.

Geopolitika je pitanje: geopsiha – Pravo Pitanje. Mi smo svetovi koji traže prestanak migracije. Levo i desno su dualnosti, a centar ne ostvaruje trojstvo. Liberalizam je: pokušaj. Oslobođenje: Rešenje.

Unutrašnje loše upravljanje, čiji zbir je kolektivni haos, ima zajednički imenilac. Nije dovoljno reći neznanje – nije dovoljno ni pitati: o čemu? Jer je o kome! O sebi i o Sebi. Trebalo bi da je jasno, ali nije – u svetu pomračitelja koji veruju da je imaginacija stvarnost. A fantaziranje nije ni imaginacija, niti pravo fantaziranje: već trpljenje fantazija koje nameću ideolozi bez suštinske istine. Ako se ne koristi kao merdevine za izlaz, dijalektika je zamka. Rešenje nije dijalektičko, a konceptualnost je ne može ni dotaknuti, već eventualno postati njen prag – jer više nije prazna od pojmova koji su samo prividno puni – Mir je bez granica.

Osvetliti i prevazići zamišljeni identitet – lažno ja, oličenje neznanja – čin je revolucije, s posledicama neiskazivim, ne samo zbog nedostatka konceptualnog jezika. Prepoznavanje i prevazilaženje vode prvo ka svesnosti o sebi, zatim o Sebi. Kraj unutrašnjih loših upravljanja poklapa se sa krajem spoljašnjih. To je početak – i nastavak – vladavine bez vladara: jer svako zna šta da čini sa sobom.

Oslobađanje od unutrašnjeg nereda je prvi konkretan korak ka poboljšanju sveta. Ili bolje rečeno: milijardi svetova – jer svako ima svoj. Što se više neznanja raspada, to je svetlost koju zračiš jasnija i blagotvornija. U stvari, zračiti tamu je kontradikcija.

Iza vidljive bede krije se ona nevidljiva: nedostatak Ljubavi, koja je Izobilje – zapravo: više je od svega, bez ičega manjeg. Ljubav oslobađa, pomažući druge da se oslobode. I Istina takođe. Zapravo – ona jeste Sloboda; kao da Ljubav to nije.

Konzumerizam: sudbina upisana u imenu. Prvo troši druge, a onda, neminovno – i sebe.

Šta loše upravljanje može učiniti nekome ko je izvor sopstvenog ostvarenja i hrana za sve ljude dobre volje? A zla volja? Ne postoji: Volja je Apsolutno Dobro na Delo.

Voleće je snaga jakih, sila je oružje slabih. Poroci nisu Vrline, trpeti nije delovati. Oslobađanje demona nije oslobođenje od njih: nemamo demone, oni poseduju nas. Egzorcizam ne bi bio potreban samo nekima. Pandemija uzrokovana neprepoznavanjem Sebe nije ničija – ali je pokreću “ničiji”, koji ne znajući sebe čine neizmernu štetu, podstičući se u sopstvenom izgubljenju – koje nije čak ni njihovo: jer bez Bića ne možemo ni zaista imati – ni sebe imati nije isto što i biti.

Moramo se individualizovati, a ne entitetizovati. Da bismo bili istinska Ljudska Bića, potrebna je duboka humanizacija. Prosvetljenje nije nuklearno pitanje: slobodna energija je nadohvat ruke – zapravo: bez udaljenosti.

Šta mogu loše vlasti onome ko se zna kao Večnost? Đordano Bruno nas uči – ali ne treba da budemo spaljeni. Čak i ne možemo: bez Svesnosti smo smrt, ne život – ne samo izgorela mladost, već i sama odsutnost Života.

Ne možemo zapaliti Božanski Oganj – treba ga samo prepoznati. Prepoznati Sebe, prestajući da se zamišljamo, projektujemo. Dakle, već kad Jesmo: neka u svima nama plane Plamen: Toplina bez boje.

Sloboda, Jednakost, Bratstvo: u Ljubavi – od Ljubavi. I to nije revolucija. Nije ni otkrivenje.
Istina nije tamo negde.
Traganje za “vlastitom” slobodom osuđuje nas na drugačiji zatvor.
Sloboda je – bez “nas”.

Facebook stranica autora

Instagram