Umano – il blog di Andrea Pangos

Teme ovog bloga obrađuju se tokom Zoom radionica ili radionica uživo koje vodi Andrej Pangos. Ako želiš da učestvuješ ili organizuješ radionicu, možeš pronaći više informacija na stranici posvećenoj radionicama.

Biće se poznaje Iznad vere. Iznad sumnje.U istini u koju se ne veruje.

Odlomak iz jedne od mojih knjiga (napisane su na italijanskom).

Napomena: Prevod je urađen uz pomoć alata i može sadržavati odstupanja od originalnog teksta.

Neverovatno znanje

Verovanje je uvek nepotpuno znanje: bez makar minimalnog znanja ne postoji ni verovanje.
Sama svest o tome da se veruje već jeste verovanje — ali često čovek ni ne zna da veruje, jer misli da zna. A to je neznanje: ne znati da se ne zna.
Znanje, naprotiv, čini verovanje nemogućim — zato je neverovatno. Kada se zna, više se ne veruje: zna se.
Dok se ne zna, čovek je primoran da veruje ili da sumnja — ali kada se zna, svako verovanje otpada, jer ga zamenjuje očiglednost. Istina se ne veruje — ona se zna: prepoznati znači znati.
Znanje ne ostavlja prostor za verovanje. Ne zato što ga poriče, već zato što verovanje nema mesta u Istini, pa ni u istinama. Verovanje nije Princip, kao što je Znanje; ono je nužan izostanak ostvarene prisutnosti Principa Znanja. Senka je posledica, a ne princip.

Ecco la traduzione continua e unificata in serbo latino (senza spezzare il blocco), con attenzione specifica alla distinzione tra Apsolut (sostantivo), apsolutan (aggettivo), e agli altri concetti centrali come Sé, Essere, apparire, conoscenza nozionistica / ontologica, e l’uso corretto del riflessivo.

Treba imati u vidu da je Nirguna Sveznanje, i da svako imanentno znanje proističe iz Nje.
Pošto u Apsolutu ne postoji neznanje — tačnije: budući da je Apsolut bez neznanja — ni relativno ne poseduje suštinski neznanje, ili još preciznije: ono njime nije. Neznanje nije nešto što imamo ili posedujemo, već nešto što nas poseduje: neznanje se trpi.
Iako imanentno ne sadrži Apsolutno Znanje – Sveznanje, ono je ipak i samo znanje. Neznanje je posledica nepravilnog tumačenja imanenentnog. I sami naučni pomaci — kada su stvarni, a ne samo pretpostavljeni — pokazuju da je prethodno „znanje“ bilo samo smatrano takvim.
Što se tiče ontologije, za razliku od pojmovnog znanja, znanje se ne poseduje — ono se jeste, jer se čovek poznaje, jer ne spoznaje nešto spoljašnje, već sebe i Sebstvo. U slučaju pojmova, subjekt poseduje (pojmova, dakle), ali Biće je bez posedovanja, jer nema ničeg što Biće već nije: ono jeste Sebstvo i sopstveno ispoljavanje.
Ako uzmemo jedno Sebstvo, ono je potpuno Sebstvo i sopstveno ispoljavanje, i ne može posedovati ništa drugo — dakle: nikog drugog.
Prema tome: ontološko znanje se jeste, pojmovno znanje se ima, dok se neznanje trpi; to je obrnuto od posedovanja znanja, ali ne i od bivanja znanjem — jer bivanje znanjem nikada nije u neznanju.
Jedan te isti pojam može biti i ontološki i pojmovni: to zavisi od samootkrivanja, dedukcije ili integracije informacija — ali ne od Sebstva. Suštinska razlika je jednostavna: to je razdaljina između poznavanja sebe i nepoznavanja sebe.

Apsolutno Znanje je lišeno i relativnog neznanja (jer ono nema mesta u Apsolutu), i bilo kakvog hipotetičkog apsolutnog neznanja — koje, jednostavno, ne može postojati. Sveznanje je celovito, a ne delimično prisustvo Znanja.
Apsolutno neznanje bi podrazumevalo potpuno odsustvo znanja, što znači nepostojanje — a to je nemoguće — ili postojanje bez znanja. Ali setimo se da osnovno postojanje mora biti apsolutno postojanje, koje je nužno obeleženo Sveznanjem, to jest Istovremenim Znajem Sebe samog od strane Samog Apsolutnog Postojanja.
Ne može biti nepostojanja, a Apsolutno Postojanje ne može biti ni pre ni posle: ono jednostavno jeste.

U domenu relativnog, znanje se pojavljuje kao stepen jasnoće. Što se tiče Transcendentnog, ono ima i nema stepene:
– iz ugla samopotvrde, ono je uvek apsolutno — na primer: „Postojim Apsolutno“, ili: „Jesam Biće“;
– iz ugla objašnjenja, može ostati u granicama takvih samopotvrda, ili ih izraziti kao: Biće – Svest – Blaženstvo.

U svakom slučaju, verovati znači pripisati stvarnost nečemu bez neposrednog iskustva, ili barem bez sveobuhvatne dedukcije o njegovom postojanju.
Osnovna razlika između ontološkog (naučnog) znanja i delimičnog (empirijskog) znanja jeste u tome što prvo precizno i konceptualno definiše Apsolut, dok drugo to ne može.
Budući da smo u osnovi sami Apsolut — jer kao Sebstvo činimo Ga svojom apsolutno sinhronizovanom simultanom aktivnošću — Ljudska Nauka je, naravno, Ontološka Nauka; dok je delimična nauka samo put ka njoj.
Pojmovi Ljudske Nauke (ontološke – integralne – nedualne) i delimične nauke (dualne) biće detaljnije razmotreni u dodatku ove knjige.

Ontološko znanje — ono koje objedinjuje neposredno iskustvo, duboko razumevanje i aksiomatski temelj — ne treba da bude verovano.
Ono je neoborivo, ne zato što je nametnuto, već zato što je očigledno — primarno kao samootkrivanje, a sekundarno kao pravilno konceptualizovano.

Znanje može biti ontološko (nedualno) ili neontološko (dualno), ali istina je uvek ontološka, jer obuhvata Biće i njegovo pojavljivanje direktno, kako iskustveno, tako i kao konceptualno objašnjenje.

Takozvane “naučne istine” su falsifikabilne, pa stoga i podložne korekciji, jer nisu ontološke.

Čak i izvesnost može da zavara: odsustvo sumnje nije garancija prisustva znanja — moguće je biti potpuno siguran i pritom biti u zabludi.

U tim slučajevima, ono što se veruje da se zna, samo je iluzija prerušena u izvesnost.

Znati, u svom najdubljem smislu, znači ujediniti iskustvo i aksiomatski pojam u jednu jedinstvenu viziju.

Zato je znanje — oslobađanje.

Verovanje u Apsolut (prihvatanje ideje o Apsolutu i opisa koji ga predstavljaju) može biti početni korak.
Ali cilj nije verovati, već neposredno upoznati Apsolut.

Ne postoji, u stvari, posredno znanje o Apsolutu: ono što nije neposredno iskustvo Sebe, ostaje verovanje.

I ne možemo čak ni ne poznavati Apsolut, jer kao Sebstvo mi jesmo Znanje o Apsolutu, odnosno Samospoznaja — samosvesnost.

Poznavanje Apsoluta moguće je samo kao prepoznavanje Apsoluta polazeći iz relativnog, kada Maja prestane da bude prepreka, kao što to nikada nije bila za Apsolut.

Kao Sebstvo, mi ne poznajemo Apsolut: mi jesmo On.

Ali samo iz perspektive imanentnog možemo — i moramo — prepoznati Ga, prepoznajući Sebe.

Moramo nadmašiti veru kao zamenu za znanje, kako bismo stigli do prepoznavanja koje više ne mora da bude verovano.

A ako to izgleda teško, korisno je setiti se:
bolje je ne verovati uopšte, nego verovati pogrešno.
Pored toga, znati (što podrazumeva istinitost) bolje je nego verovati u istinu.

Napomena: Ponavljamo da Transcendentno (odnosno Izvorno Stanje) nije takvo u apsolutnom smislu, već samo u odnosu na svoje ispoljavanje.
To ispoljavanje čini ono što, radi izražajne praktičnosti, nazivamo imanentnim. Ovaj izraz se ne koristi u strogo tehničko-filozofskom smislu, već da označi aspekt Bića koji se ostvaruje — ne kao stvaranje, već kao prekonfigurisanje. Iz ove perspektive, transcendencija i imanencija ne označavaju odvojene stvarnosti, već dva moda iste nedualne strukture. Ukratko:transcendentno je Nirguna — Biće, dok je imanentno Maja — ispoljavanje Bića.

Sinteza:

1. Vera je uvek nepotpuno znanje. Verovati znači smatrati nečim istinitim ono što se ne poznaje jasno; to je stanje koje proističe iz nedostatka stvarnog znanja.
2. Znanje čini veru suvišnom. Kada se zaista zna, više se ne veruje — zna se. Istina koja se poznaje ne zahteva verovanje: ona je potvrđena uvidom.
3. Nirguna je Apsolutno Znanje. Pošto u Apsolutu ne postoji neznanje, čak ni njegovo relativno ispoljavanje nije “neznanje samo po sebi”, već pogrešno opažanje samog relativnog.
4. Ontološko znanje se jeste, dok se pojmovno znanje poseduje. Ontologija se odnosi na prepoznavanje sebe kao Sé, dok je pojmovno znanje samo mentalno vlasništvo. Neznanje se, naprotiv, trpi: ono je suprotno posedovanju znanja, ali ne i bivstvovanju kao znanje, jer biti znanje znači biti bez neznanja.
5. Istinsko znanje je samo-otkrivanje. Sveznanje je auto-Svest Bića. Ono je celovito i simultano, ne izvedeno niti fragmentarno.
6. Verovati nije isto što i znati. Može se biti uveren čak i u zabludi, jer se ne raspoznaje. Samo integracija direktnog iskustva i aksiomatske osnove donosi stvarno znanje. Poznavati Apsolutno znači prepoznati Ga kao Sé. Apsolut se ne može poznavati spolja — jer nema spoljašnjosti.
   Mi jesmo Apsolut, i poznajemo se kao takvi.
   Samo iz perspektive imanentnog možemo — i moramo — prepoznati Onoga što Večno Jesmo.
7. Vera je početak, ne cilj. Bolje je znati nego verovati, čak i u istinu: znanje oslobađa, vera odlaže.
8. Delimična nauka opisuje, ali ne utemeljuje. Naučne istine su oborive, dok je ontološko znanje neoborivo jer je očigledno, a ne zato što je nametnuto.
   Zato dualna nauka nikada neće moći dokazati postojanje Boga (shvaćenog kao Nirguna, ali i kao Saguna), niti ga negirati; jer ne može se negirati ono što stvarno postoji: u tom slučaju, negacija je samo negacija, a ne istina.

Dualna nauka može naslutiti Boga, ali ne i objasniti Ga.
Neki, na primer, prepoznaju u implicitnom redu kvantne fizike nagoveštaj postojanja Prvobitne Inteligencije.
Ali to je uvek spoljašnji zaključak, ne strukturno utemeljenje.
Dualna nauka može postaviti načelo uređenja, ali ne može spoznati Boga kao samo-očiglednu Stvarnost.
Samo nedualna nauka može fundamentalno i aksiomatski objasniti Boga, jer polazi od Bića, a ne od Njegove pojave— i naročito ne od Jagata.

Facebook stranica autora

Instagram