Teme ovog bloga obrađuju se tokom Zoom radionica ili radionica uživo koje vodi Andrej Pangos. Ako želiš da učestvuješ ili organizuješ radionicu, možeš pronaći više informacija na stranici posvećenoj radionicama.
Oživljavanje života
Zlopamćenje nije protiv njih: to je rat u tebi. Drugi nisu samo “drugi”: oni su delovi tebe koji traže svetlost. Zašto mrzeti sebe?
Odlomak iz jedne od mojih knjiga (napisane su na italijanskom).
Napomena: Prevod je urađen uz pomoć alata i može sadržavati odstupanja od originalnog teksta.
***
Pošto je svako naše iskustvo deo nas samih, osećati zlopamćenje znači biti to, makar i delimično. U suštini, mrzeti druge znači mrzeti delove sebe. Drugi, naravno, postoje nezavisno od našeg iskustva.
Međutim, ono što doživljavamo – tumačimo kao druge – jeste iskustvo-tumačenje drugih koje mi sami stvaramo u sebi.
Ono što doživljavamo kao “druge” jeste deo našeg sopstvenog polja iskustva.
Osećati zlopamćenje znači uskraćivati sebi mir.
Put oproštaja je takođe put pomirenja sa delovima nas samih.
Da li su drugi zaista samo naše projekcije?
Tvrdnja da ono što doživljavamo kao “druge” nisu zaista “oni sami po sebi” (jer su to oblici koje stvaramo u sebi) vrlo je različita od tvrdnje da su drugi samo naše projekcije, da postoje samo u našem umu.
Percepcija se ne sme mešati sa objektom na kome se zasniva.
Reći da se sve što doživljavamo događa u nama (jer naše tumačenje-iskustvo ne može biti izvan nas) ne znači tvrditi da ne postoji spoljašnji svet – nešto što je van nas.
Kao što je već rečeno, tvrditi da je sve naša projekcija podrazumeva uverenje da postojimo samo mi.
A kako bi sve moglo biti samo naša projekcija ako smo i mi sami deo svega?
Štaviše (barem prema ovom razmišljanju), ako smo mi sami celina; jasno je da se tu radi o maštanjima zasnovanim na pogrešnim pretpostavkama.
Drugi postoje nezavisno od našeg iskustva definisanog kao “drugi”.
Kad bi zaista bili samo naše projekcije, ne bi ni bili “drugi”: ne bi bili nešto drugo od nas, ne bi ni postojali osim kao naša projekcija.
Kad bi bilo tačno da su drugi samo projekcije nekoga, postojao bi samo jedan projektor, a svi ostali bi bili projektovani.
U tom slučaju, samo jedan bi mogao tvrditi da su svi drugi njegove projekcije.
A šta ćemo sa svim ostalima koji to isto tvrde? I kako oni to opravdavaju?
Holografska struktura celine znači da postoji bezbroj holograma, ne da postoji samo jedan jedini hologram.
Bog je (takođe) Glavni Projektor, ali ne i jedini projektor: mi smo Božja Deca jer smo deo Istovremenosti bez pre i posle.
Da budemo precizni, kao Vrhovni Kontrolor, Bog čak ni ne projektuje: On je Vrhovni Kontrolor jer je bez vibracija koje prelaze iz jednog stanja u drugo.
Otvaram se ka prepoznavanju istina
o holografskoj strukturi Celine.
Oživljavati, a ne anestezirati
Zlopamćenje je trauma i kao takva mora biti suočena i razrešena.
Razrešavanje trauma podrazumeva dubok rad na čišćenju i osvešćivanju.
Nije dovoljno samo prepoznati problem, već ga treba i rešiti.
Pokušaj da se živi sa traumom znači pokušaj da se postane ekvilibrista – možda čak uz racionalizaciju kako bi se bol manje osećao.
Život treba oživljavati, ne anestezirati.
Čak ni sa namerom – koja se može činiti pozitivnom – da postanemo imuni na bol.
Prava namera jeste da se trauma definitivno razreši.
Namera je veoma važna jer određuje cilj, usmerava put.
Bolje namere privlače bolje alate, događaje i ljude.
Setimo se izreke: “Put u pakao popločan je dobrim namerama.”
Možemo se zavaravati da su naše namere dobre, ili zaista imati dobre namere.
Ali ako nam nedostaju neophodne sposobnosti, put ka ostvarenju može stati – ili nas čak odvesti u pogrešnom pravcu.
Zato je neophodno povećavati i sposobnost za ostvarenje dobrih namera, i sposobnost da se stvaraju sve pozitivnije namere – povezane sa vrednošću humanizacije.
Otvaram se ka Oživljavanju života.
Molim Apsolutno Dobro za svesno ostvarenje u svim oblastima koje su mi temeljne.
Umano - il blog di Andrea Pangos 
Lascia un commento